Takamatsu Toshitsugu

Dobrodošli na stranicu posvećenu čoveku čiji je život bio otelotvorenje ratničkog duha drevnog Japana. Tošicugu Takamacu (Toshitsugu Takamatsu) bio je poslednji istinski borbeni nindža koji je svoja znanja testirao u realnim borbama na život i smrt. Njegovo nasleđe, preneto na njegovog najvažnijeg učenika, dr Masaakija Hatsumija, čini samu srž i temelj Bujinkan dōjō-a.

Ovo je hronika o životu pustinjaka, borca, monaha i velemajstora koji je kroz neopisive napore sačuvao devet ratničkih tradicija za moderne generacije.

1. Rani život, detinjstvo i prevazilaženje slabosti

Tošicugu Takamacu je rođen 10. marta 1887. godine u gradu Akaši (prefektura Hjogo, Japan). Njegovo rođeno ime bilo je Hisacugu (Hisatsugu), ali ga je kasnije promenio u Tošicugu, koristeći iste kanji karaktere sa drugačijim izgovorom. Tokom mladosti, bio je poznat i pod imenom Džutaro (Jutaro).

Iako je odrastao u porodici sa bogatom ratničkom tradicijom — njegova majka Fushi bila je potomak slavne porodice Toda — mladi Takamacu je kao dete bio izuzetno krhke konstitucije i veoma senzitivan.

• "Nakimiso" (Plačljivko): U školi su ga vršnjaci često maltretirali, vezivali konopcima i tukli dok ne zaplače, zbog čega je dobio nadimak "plačljivko".
• Odluka oca i prvi trening: Njegov otac, Gishin Takamatsu, uspešan biznismen i vlasnik fabrike šibica u Kobeu, bio je zabrinut zbog sinovljeve slabosti. Odlučio je da ga pošalje kod njegovog dede (ujaka), Tode Šinrjūkena Masamicua (Toda Shinryūken Masamitsu), koji je vodio kliniku za nameštanje kostiju i dōjō u Kobeu, nadajući se da će ga borilačke veštine ojačati.

Brutalna škola izdržljivosti: Prva godina bez ijedne tehnike

Kada je sa devet godina ušao u dōjō svog dede, Takamacu je doživeo ekstremno naporan tretman. Tokom cele prve godine, Toda Sensei i stariji učenici mu nisu pokazali nijednu jedinu tehniku. Umesto toga, konstantno su ga bacali po dōjō-u. Kada bi mu krv prokapala iz kolena i laktova, niko ga ne bi tešio; samo bi ga podigli i nastavili bacanja.

Takamacu je kasnije priznao da je išao na treninge osećajući se "kao jagnje koje vode na klanje", ali je stisnuo zube i svako veče se vraćao. Ova brutalna godina izgradila je u njemu nesalomiv borbeni duh i čeličnu ukemi veštinu (veštinu padova).

Do 13. godine, mladi Takamacu je u potpunosti ovladao tehnikama škole Shinden Fudō Ryū i stekao licencu majstora.

2. Čeličenje tela i prvi podvizi

Nakon Shinden Fudō Ryū-a, Toda Sensei je počeo intenzivno da ga podučava školama Kōtō Ryū Koppōjutsu i Togakure Ryū Ninpō.

• Prsti tvrđi od čelika (Koppōjutsu): Trening u Kōtō Ryū-u podrazumevao je udaranje prstima u sitan šljunak, a kasnije u veće stene. Takamacuovi nokti i prsti su konstantno krvarili. Vremenom, njegovi nokti na rukama i nogama postali su toliko debeli (4 do 5 milimetara) i čvrsti poput kandži divlje zveri, da ih nije mogao seći običnim grickalicama, već je morao da koristi baštenske makaze za orezivanje. Sa druge strane, njegove ruke su ostale neverovatno fleksibilne — mogao je da savije prste unazad tako da dodirnu poleđinu njegovog ručnog zgloba.
• Trčanje uz vertikalni zid (Togakure Ryū): Deo njegovog treninga za nindžicu sastojao se od trčanja uz kosu dasku prislonjenu uz zid dōjō-a. Počinjao je pod uglom od 45 stepeni, zatim 60, pa 70, sve dok na kraju nije mogao bez problema da pretrči vertikalni zid pod uglom od 90 stepeni.

Trijumf nad 60 huligana i novinski naslovi

Kada je imao samo 13 godina, Takamacua je na putu ka lokalnom kupatilu presrela banda od nekoliko desetina starijih huligana (grupa poznata kao "Shikishima Dan") pod vođstvom momka koji je vitlao katanom. Pretvarajući se da kleči kako bi se izvinio, mladi Takamacu je iznenada zgrabio veliki kamen, udario vođu u potkolenicu, a zatim goloruk porazio još osam napadača dok su ostali pobegli u panici.

Kada je policija sutradan došla kod Takamacua kući, optužujući ga za napad, nisu verovali da je 13-godišnjak sam povredio deset članova bande koja je brojala preko 60 ljudi. Lokalni list u Kobeu je objavio senzacionalnu vest sa naslovom: "Trinaestogodišnji stručnjak za džudžicu s lakoćom razbacao 60 gangstera".

3. Tri velika stuba učenja: Toda, Mizuta i Ishitani

Tošicugu Takamacu je imao jedinstvenu privilegiju da uči direktno od tri izuzetna borbena genija svog vremena, objedinjujući tri struje tradicionalnog Budō-a:

1. Toda Šinrjūken Masamicu (Toda Shinryūken Masamitsu): Takamacuov deda po majci i direktni naslednik porodice Toda iz Iga provincije. Od njega je nasledio šest od ukupno devet škola: Shinden Fudō Ryū, Gyokko Ryū, Kōtō Ryū, Togakure Ryū, Kumogakure Ryū i Gyokushin Ryū.
2. Mizuta Jošitaro Tadafusa (Mizuta Yoshitaro Tadafusa): Velemajstor škole Takagi Yōshin Ryū Jūtaijutsu. Takamacu je trenirao u njegovom dōjō-u svakodnevno paralelno sa treninzima kod Tode, a sa 17 godina dobio je najviše zvanje Menkyo Kaiden.
3. Išitani Macutaro Takekage (Ishitani Matsutaro Takekage): Legendarni ratnik koji je došao da radi kao šef obezbeđenja u fabrici šibica Takamacuovog oca u Kobeu. Ishitani je u dvoru fabrike napravio mali dōjō gde je podučavao mladog Takamacua školama Kukishinden Ryū Happō Bikenjutsu, Gikan Ryū Koppōjutsu i tajnama Amatsu Tatara svitaka. Ishitani je preminuo bukvalno na Takamacuovim rukama, prenevši mu sve svoje svitke i titule neposredno pre smrti.

4. Izolacija na planini Maja — Rođenje "Sennina"

U svojoj 21. godini, nakon intenzivnog treninga i rada u očevoj fabrici, Takamacu je oboleo od teške tuberkuloze i bolesti beri-beri. Lekari su ga otpisali, tvrdeći da mu nema spasa.

Nezadovoljan sudbinom, Takamacu je spakovao vreću sirovog pirinča na leđa i pobegao u divljinu planine Maja (Mt. Maya) u blizini Kobea, kod vodopada Kame no Taki (Kornjačin vodopad). Tamo je živeo potpuno sam u kolibi veličine dva tatami mata.

• Prirodni oporavak: Jeo je samo sirov pirinač, divlji pasulj i kestenje, a stene i drveće koristio je za svakodnevni trening udaraca i skokova.
• Susret sa monahom Tamaokijem: Tokom izolacije, pronašao ga je stari mistični monah Tamaoki. Tamaoki mu je preneo da u sebi nosi veliku pantljičaru, izveo ritual Kuji-In (energetski rezovi prstima) i snažno ga udario u stomak. Tri dana kasnije, Takamacu je izbacio parazita i osetio kako mu se životna snaga u potpunosti vraća.
• Razvijanje "šestog čula": Tokom godinu dana života u divljini, Takamacu je razvio neverovatnu senzitivnost. Mogao je zatvorenih očiju da oseti prisustvo bilo koga ko se približava njegovoj kolibi, kao i da intuitivno odredi pol i godine osobe pre nego što bi je uopšte ugledao ili čuo. Zbog ovih mističnih sposobnosti, lokalni seljaci su ga prozvali Sennin (pustinjak/besmrtnik) i Tengu (planinski demon).

5. Deset godina u Kini: Legenda o "Mongolskom Tigru"

Sa 22 godine, potpuno izlečen i željan da testira svoje borbene sposobnosti u realnom svetu, Takamacu odlazi u Kinu i Mongoliju, gde provodi narednih deset godina (otprilike od 1910. do 1919. godine). Bilo je to vreme previranja i građanskih ratova, idealno za preživljavanje nindža metodama.

Tokom svog boravka na azijskom kontinentu, Takamacu je vodio 12 borbi na život i smrt i učestvovao u 7 zvaničnih turnira, ostavši potpuno neporažen. Zbog svoje brzine, žestine i neustrašivosti, dobio je čuveni nadimak Mōkō no Tora (蒙古の虎) — Mongolski Tigar.

Istaknuti događaji iz Kine:

• Duel sa šaolinskim majstorom Čo Široom (Zhang Zi Liang): Čo Širo bio je džinovski kineski borac visok 1.90m i lični telohranitelj uticajnih političkih figura. Nakon što je tri puta izazvao Takamacua, konačno su se suočili u borbi koja je trajala punih dva sata. Takamacu je tokom borbe samo izbegavao i skakao, čekajući da se gigant zamori. Kada je krenuo u konačni napad, rođak kineskog cara, princ Ren-mei, prekinuo je borbu proglasivši je nerešenom kako bi sprečio teške povrede. Čo i Takamacu su nakon toga postali bliski prijatelji i "braća po oružju".
• Odbrana golim rukama: Kada su ga razbojnici naoružani mačevima saterali na strmi kosi krov u jednom kineskom selu, Takamacu je koristeći samo kretanje tela (Tai sabaki) izbegavao sve napade. Napadači su se u panici okliznuli sa kosog krova i popadali na sopstvena sečiva. Na sudu je oslobođen optužbi za ubistvo jer je dokazano da je bio potpuno goloruk i da se branio isključivo izbegavanjem.
• Surova samoodbrana od bandita: Tokom napada bandita u planinama, jedan od njih ga je zgrabio oko struka sleđa. U deliću sekunde, Takamacu je izveo kontranapad rukom unazad. Bandit je vrisnuo i pao na zemlju držeći se za lice; kada je Takamacu otvorio šaku, shvatio je da u ruci drži banditovo oko. Odmah mu je pružio prvu pomoć i naplatio mu medicinsku uslugu na licu mesta.
• Predsednik udruženja: Zahvaljujući svom ugledu, imenovan je za predsednika Kinesko-japanskog udruženja borilačkih veština i podučavao je hiljade učenika u engleskim školama u Kini.

6. Monah, čuvar tradicije i svakodnevni život

Takamacu se vratio u Japan 1919. godine sa velikim bogatstvom (oko 200.000 jena), koje je nažalost ubrzo izgubio na berzi. Nakon toga, njegova porodica ga je poslala na planinu Hiei (Mt. Hiei) kod Kjota, gde je obrijao glavu i bio rukopoložen za budističkog sveštenika sekte Tendai. Zbog svoje mudrosti i čuda koja je izvodio, ljudi su ga u Yamato Kōriyami poštovali kao "živog boga". Međutim, pošto se njegova supruga Tane (Uno Tane) protivila njegovom monaškom životu, on je napustio hram i vratio se svetovnom životu.

U Kashiwari (prefektura Nara), Takamacu je otvorio dōjō koji je nazvao Sakushin, a uporedo je sa suprugom vodio mali hotel i čajdžinicu.

Njegova rigorozna dnevna rutina u starosti:

• Reisui Masatsu: Svakog jutra od 1926. godine, budio se u 6:30 i trljao celo telo peškirom natopljenim hladnom vodom, što je smatrao tajnom svog čeličnog zdravlja.
• Šetnja sa 20 špiceva: Svakog dana je pešačio po nekoliko kilometara u brzom tempu, vodeći sa sobom svojih dvadeset pasa rase japanski špic.
• Jednostavna ishrana: Jeo je velike količine tofua, smeđeg pirinča i povrća, izbegavajući meso i hranu koja se teško vari. Kada bi išao na put, nosio bi smeđi pirinač propržen na ulju, kuvao ga u vodi, iscedio sok i pio ga iz bambusove tube kao savršeni energetski napitak.
• Ljubav prema umetnosti: Svakog dana je slikao i pisao kaligrafiju kako bi se opustio i izrazio svoju umetničku dušu.

7. Susret sa dr Masaakijem Hatsumijem i prenos nasleđa

Sredinom 1950-ih godina, u dōjō 80-godišnjeg Takamacua u Nari ušao je mladi, 24-godišnji dr Masaaki Hatsumi. Hatsumi je već bio visoko rangirani majstor džudoa, karate i aikidoa, ali je tražio nešto realnije.

Između njih se odmah razvila duboka duhovna veza (Ishin Denshin). Hatsumi je putovao po 15 sati vozom svakog vikenda tokom 15 godina kako bi učio od Takamacua. Takamacu ga je u šali nazivao "Mushikera" (Insekt), ali je u njemu prepoznao jedinog čoveka sposobnog da sačuva hiljadugodišnju tradiciju devet škola od zaborava i komercijalizacije.

Pre nego što je preminuo, Takamacu je Hatsumiju preneo sve titule Sōkea i svitke, rekavši mu:

"Odlučio sam da sve ostavim u Hatsumijevim rukama. Smatram da je on najpogodnija osoba u borilačkim veštinama. Sada konačno mogu da se odužim svojim učiteljima Todi, Išitaniju i Mizuti za njihovu dobrotu."

Takođe, posvetio mu je i prelepu, duboko dirljivu pesmu koja svedoči o njihovoj kosmičkoj vezi:

"Nekada davno, bio sam ostvareni ratnik Koppōjutsu tradicije.
Bio sam hrabar i intenzivan poput plamena, čak i u borbi protiv divljih zveri.
Ipak, moje srce je poput divljeg cveća na livadi, a pravo i iskreno poput bambusa.
Čak ni deset hiljada neprijatelja ne može u meni izazvati strah.
Ko je taj na svetu ko može održati živom ovu volju ratničkog srca?
Evo tebe. Tebe su mi poslali bogovi rata (Bujin).
Čekao sam te ovde kroz vekove."

8. Smrt i zaveštanje

Velemajstor Tošicugu Takamacu preminuo je 2. aprila 1972. godine u svojoj 85. godini. Prema drevnom običaju, dr Masaaki Hatsumi je obavio ritual polaganja vode u usta preminulog učitelja, što je čast koja inače pripada najstarijem sinu (pošto Takamacu nije imao sopstvene biološke dece).

Sahranjen je na groblju Kumedera u Nari. Kada je objavljena njegova umrlica, njegove komšije i sugrađani u Nari bili su u potpunom šoku — poznavali su ga kao mirnog, ljubaznog vlasnika lokalnog hotela i čajdžinice, a tek tada su saznali da je on zapravo bio legendarni Mongolski Tigar i poslednji živi velemajstor drevne veštine nindžicua.

U čast svog voljenog učitelja, Masaaki Hatsumi je ubrzo nakon njegove smrti osnovao svetsku organizaciju i nazvao je Bujinkan (Kuća Božanskog Ratnika / Mesto gde se čuva Takamacuovo učenje). Svaki put kada kročimo na tatami i izgovorimo frazu Shikin Haramitsu Daikōmyō, mi se povezujemo sa nesalomivim, čistim i iskrenim srcem Tošicugua Takamacua.