Bujinkan škole

Dobrodošli na zvaničnu stranicu posvećenu Bujinkan organizaciji, njenoj bogatoj istoriji, filozofiji i ratničkim tradicijama koje čine temelj našeg treninga.

1. Šta je Bujinkan?

Bujinkan (武神館) u prevodu sa japanskog jezika znači "Kuća Božanskog Ratnika" ili "Mesto gde se okupljaju ratnici". Naziv organizacije je duboko povezan sa istorijom i poštovanjem tradicije. Sastoji se od tri ideograma:

• Bu (武) — ratnik, borilački.
• Jin (神) — bog, božanski duh.
• Kan (館) — kuća, palata, dvorana.

Naziv je kreirao osnivač organizacije, dr Masaaki Hatsumi (Masaaki Hatsumi), sredinom 1970-ih godina, u čast svog preminulog učitelja, legendarnog velemajstora Tošicugua Takamacua (Toshitsugu Takamatsu, 10. mart 1889 — 2. april 1972). Takamacu je od Kineza tokom svog desetogodišnjeg boravka u Kini dobio nadimak Wusen (Bog rata), što se na japanski prevodi kao Bujin. Bujinkan je tako osnovan kao mesto koje će trajno očuvati i prenositi Takamacuovo životno učenje.

Prelazak sa "Ninjutsu" na "Budō Taijutsu"

Tokom 1970-ih i 1980-ih godina, veština se u svetu uglavnom promovisala pod nazivom Bujinkan Ninjutsu. Međutim, kako bi se izbegle moderne zablude, komercijalizacija i pogrešne interpretacije nindžicua kao isključivo "veštine ubica i senki", Hatsumi Sōke je početkom 1990-ih godina preimenovao sistem u Bujinkan Budō Taijutsu.

Ova promena naglašava celovitost i globalni karakter borilačkih veština koje proučavamo:

• Budō (武道) označava celokupnost, integritet i produhovljenost ratničkog puta.
• Taijutsu (体術) označava prirodno kretanje i fizičko izražavanje tela, sa oružjem ili bez njega.

Danas je Bujinkan globalna mreža dōjō-a koja povezuje ljude širom sveta kroz autentični duh drevnog japanskog budōa.

2. Temelji Treninga: Budō Taijutsu i Kihon Happō

U Bujinkanu ne postoji sportski aspekt, takmičenja niti sparing u modernom smislu. Sve tehnike koje se uče su Shinken-gata (tehnike za stvarnu borbu na život i smrt). Iz tog razloga, trening se fokusira na apsolutnu samokontrolu, poštovanje partnera i očuvanje bezbednosti u dōjō-u.

Osnova tehničkog razvoja u Bujinkanu počiva na pet ključnih domena kretanja tela:

1. Taihenjutsu (体変術) — Veština kretanja tela, koja obuhvata padove (ukemi), kolutove (kaiten), skokove (tobi) i tiho kretanje (shinobi aruki).
2. Dakentaijutsu (打拳体術) — Veština udaranja rukama, pesnicama, laktovima, kolenima i nogama.
3. Jūtaijutsu (柔体術) — Veština rvanja, poluga, bacanja i oslobađanja iz hvatova (blisko klasičnom džiu-džicuu).
4. Koppōjutsu (骨法術) — Veština napada na koštani sistem i zglobove protivnika.
5. Kosshijutsu (骨指術) — Veština napada na mišiće, tetive i vitalne tačke (kyūsho) na telu protivnika.

Kihon Happō (基本八法) — "Osam osnovnih načina"

Kihon Happō predstavlja kamen temeljac celokupnog Bujinkan sistema. Ove tehnike potiču iz prva dva nivoa škole Gyokko Ryū i Hatsumi Sōke ih je izdvojio kao univerzalnu bazu za sve borbene stilove. Sastoji se od dva dela:

• Koshi Kihon Sanpō (tri osnovna načina udaranja) — Tehnike iz stavova Ichimonji no Kamae, Hichō no Kamae i Jūmonji no Kamae.
• Torite Kihon Gōhō (pet osnovnih načina hvatanja i kontrolisanja protivnika) — Tehnike odbrane od hvatova za zglobove i grudi.

U Bujinkanu se veruje da se kroz pravilno i uporno vežbanje ovih osam osnovnih tehnika rađa deset hiljada varijacija (henka) prilagođenih svakoj situaciji u stvarnoj borbi.

3. Devet Istorijskih Škola (Ryūha) Bujinkana

Bujinkan sistem predstavlja jedinstvenu unifikaciju devet drevnih japanskih borbenih tradicija (Ryūha). Svaka od ovih škola ima svoju specifičnu istoriju, tehnički fokus, filozofiju i strategiju borbe. Tri škole su istorijski pripadale tradicijama nindžicua (Ninpō), dok su preostalih šest pripadale tradicionalnim samurajskim školama (Bujutsu).

Evo detaljnog prikaza svih devet škola koje čine Bujinkan:

1. Togakure Ryū Ninpō (戸隠流忍法) — "Škola skrivenih vrata"

• Tip: Škola nindžicua (Ninpō).
• Istorijsko poreklo: Osnovana je u 12. veku (oko 1161. godine) u planinama provincije Šinano. Osnivač je Daisuke Nišina (Daisuke Nishina), samuraj koji je nakon poraza svoje vojske izbegao u planine Iga, gde je pod vođstvom Kagakure Dōshija proučavao Shugendō (planinski asketizam) i kineske borbene stilove. Kasnije je promenio ime u Daisuke Togakure.
• Karakteristike: Fokusira se na preživljavanje, bekstvo (tonso jutsu), kamuflažu, prikupljanje informacija (espionažu) i upotrebu tajnih oruđa. Pokreti u ovoj školi su izuzetno niski, izduženi i ugloviti, što je prilagođeno borbi u teškom planinskom terenu.
• Specifična oružja:
  • Shukō — metalne kandže na dlanovima za penjanje i blisku borbu.
  • Senban Shuriken — pločasti, četvorokraki zvezdasti sečivi, koji su nastali od građevinskog alata za vađenje eksera.
  • Shinodake — kratka bambusova cev (oko 1.2 metra) koja se koristila za disanje pod vodom ili kao duvaljka za omamljujuće strelice.

2. Gyokko Ryū Kosshijutsu (玉虎流骨指術) — "Škola draguljnog tigra"

• Tip: Škola Kosshijutsua (baza sistema).
• Istorijsko poreklo: Najstarija dokumentovana škola u Bujinkanu. Njeni koreni sežu u Kinu tokom Tang dinastije (618–907. n.e.), odakle su je doneli kineski emigranti Cho Gyokko i Yo Gyokko. U Japanu ju je u 16. veku sistemski organizovao Sakagami Tarō Kunishige, a naziv "Kosshijutsu" joj je dao Sōgyokan Ritsushi. Kasnije je prenesena na klan Momochi u provinciji Iga i postala srž tamošnje tradicije.
• Karakteristike: Smatra se "kičmom" celokupnog Bujinkan Taijutsua. Fokusira se na napade na nerve, tetive i mišiće upotrebom prstiju i palčeva (Shitojutsu). Pokreti su kružni, sa snažnim odbijajućim blokovima (koji udaraju zglobovima prstiju direktno u mišićnu strukturu napadača) i brzim preuzimanjem ravnoteže (kuzushi).
• Glavni stavovi (Kamae): Ichimonji no Kamae, Jūmonji no Kamae i Hichō no Kamae.
• Izreka škole: "Bushi gokoro wo motte tōtoshi no nasu" — "Srce ratnika je dragoceno i od suštinske važnosti".

3. Kōtō Ryū Koppōjutsu (虎倒流骨法術) — "Škola obaranja tigra"

• Tip: Škola Koppōjutsua (lomljenje kostiju).
• Istorijsko poreklo: Pretpostavlja se da je stil došao u Japan preko Koreje od kineskog ratnika po imenu Chan Bushō. Tehnike je 1542. godine organizovao Sakagami Tarō Kunishige. Škola je, kao i Gyokko Ryū, prenesena porodici Toda preko nindži iz Ige, a izučavao ju je i čuveni nindža vođa Momochi Sandayū.
• Karakteristike: Specijalizovana za direktnu i agresivnu borbu na kratkim distancama. Pokreti su oštri, pravolinijski i fokusirani na udarce pod uglom od 90 stepeni u odnosu na kost protivnika kako bi se nanelo maksimalno oštećenje. Karakteristično je kretanje u krst (yoko aruki) i gaženje stopala napadača (toki) radi narušavanja balansa. Učenici ove škole uče da gledaju tačno između obrva protivnika kako bi sakrili svoje namere i zbunili napadača.

4. Shinden Fudō Ryū Dakentaijutsu (神伝不動流打拳体術) — "Škola nepokolebljivog srca prenesenog od bogova"

• Tip: Škola Dakentaijutsua i Jūtaijutsua.
• Istorijsko poreklo: Osnovao ju je u 12. veku (oko 1130. godine) Izumo Kanja Yoshiteru (Izumo Kanja Yoshiteru), koji je proučavao kineski kempō boks.
• Karakteristike: Naglašava apsolutno prirodne pokrete i stavove (Shizen). U Dakentaijutsu delu ove škole ne postoje fiksni borbeni stavovi; jedini stav je Shizen no Kamae (prirodan stav tela) koji nema fiksnu formu i omogućava trenutnu reakciju. Škola je blisko povezana sa prirodom i vežbanjem na otvorenom (korišćenje drveća, stena i neravnog terena). Takođe je poznata po korišćenju teškog oružja kao što su velike sekire (ono), ratni čekići (ō-tsuchi) i džinovska koplja.
• Izreka škole: "Tajni princip Taijutsua je spoznaja temelja mira. Proučavanje je put do nepokolebljivog srca (Fudōshin)".

5. Kukishinden Ryū Happō Bikenjutsu (九鬼神伝流八法秘剣術) — "Škola devet demonskih bogova"

• Tip: Škola oružja i oklopne borbe.
• Istorijsko poreklo: Nastala je u 14. veku (oko 1336. godine) tokom turbulentnog perioda građanskih ratova u Japanu. Osnivač je bio Yasushimaru Kurabito Takamasa, koji je spasio cara Go-Daigoa iz zarobljeništva. Zbog njegove neverovatne hrabrosti u borbi, car mu je dodelio porodično ime Kuki (Devet demona), rekavši da se borio kao devet demonskih bogova.
• Karakteristike: Veoma sveobuhvatna škola koja se fokusira na Happō Biken (ratničke discipline i tajne tehnike mača). Obuhvata borbu dugim štapom (Bōjutsu), kopljem (Sōjutsu), halberdom (Naginata), teškim sečivom (Bisentō) i nenaoružanu borbu u teškom oklopu. Zbog činjenice da su se ratnici ove škole (Kuki mornarica) često borili na palubama brodova, stavovi su izuzetno niski i stabilni kako bi se održala ravnoteža na uzburkanom moru.

6. Takagi Yōshin Ryū Jūtaijutsu (高木揚心流柔体術) — "Škola srca vrbe"

• Tip: Škola Jūtaijutsua (Samurajski grappling).
• Istorijsko poreklo: Osnovao ju je u 17. veku (oko 1625. godine) Takagi Setsuemon Shigetoshi. Kasnije je modifikovana kroz razmenu tehnika sa Kukishinden Ryū-om, nakon čuvenog prijateljskog dvoboja između velemajstora ove dve škole, što je dovelo do toga da se ove dve tradicije prenose zajedno kroz generacije.
• Karakteristike: Naziv "Yōshin" (Srce vrbe) označava princip prilagođavanja — kao što se grana vrbe savija pod težinom snega da ne bi pukla, tako i ratnik koristi snagu protivnika protiv njega samog. Škola je bila namenjena telohraniteljima i obezbeđenju unutar carskih palata i zamkova. Tehnike su izuzetno brze, precizne, fokusirane na bacanja, poluge na laktovima i kolenima, gušenja i rvanje na tlu u zatvorenom prostoru, sprečavajući protivnika da uopšte izvuče svoje oružje.

7. Gikan Ryū Koppōjutsu (義鑑流骨法術) — "Škola istine, lojalnosti i pravde"

• Tip: Škola Koppōjutsua.
• Istorijsko poreklo: Osnovao ju je u 16. veku (Eiroku era, 1558–1570) Uryū Hangan Gikanbō (Uryu Hangan Gikanbo), gospodar zamka Urju kod Osake. Škola je bila prenesena na Takamacua, koji ju je prepustio svom najboljem učeniku Akimotu Fumiju. Nakon Akimotoove prerane smrti 1962. godine, škola se vratila Takamacuu, koji ju je potom zaveštao Hatsumiju.
• Karakteristike: Veoma tajnovit i specifičan stil, skoro potpuno nepoznat široj javnosti. Karakteriše se dinamičnim radom nogu i stavovima koji na prvi pogled izgledaju "van balansa", ali pružaju ogromnu mobilnost i iznenađujuću snagu u udarcima. Koristi snažne "kontra-udarce" koji dolaze sa suprotne, daleke strane tela.
• Glavni slogan: "Bufu ni sente nashi" — "Sa ove (naše) strane nikada ne dolazi prvi udarac".

8. Gyokushin Ryū Ninpō (玉心流忍法) — "Škola draguljnog srca"

• Tip: Škola nindžicua (Ninpō).
• Istorijsko poreklo: Osnovao ju je u 16. veku (oko 1300. ili sredinom 16. veka) Sasaki Goemon Teruyoshi, visoko obučeni ratnik koji je bio učenik Gyokko Ryū-a. Tehnike su se čuvale u strogoj tajnosti unutar poseda Kishu i Takeda, sve dok škola u 17. veku nije prešla na porodicu Toda i postala javnija.
• Karakteristike: Škola se istorijski više fokusirala na tajne operacije, špijunažu i preživljavanje nego na direktnu borbu licem u lice. Tehnički je bliska Gyokko Ryū-u, ali je poznata po specifičnoj upotrebi Kuji-In (ezoteričnih energetskih hvatova i znakova prstima) i borbenom korišćenju lasa (Nagenawa) i lanaca sa tegovima (Kusari Fundo). Takođe se odlikuje upotrebom žrtvujućih bacanja (sutemi waza).

9. Kumogakure Ryū Ninpō (雲隠流忍法) — "Škola skrivanja u oblacima"

• Tip: Škola nindžicua (Ninpō).
• Istorijsko poreklo: Osnovao ju je u 16. veku Iga Heinaizaemon Ienaga Iga (takođe poznat kao Kumogakure Hōshi), koji se smatra jednim od osnivača celokupnog Iga nindžicua. Kasnije je prenesena na porodicu Toda, koja je razvijala školu u pravcu nenasilnog i odbrambenog pristupa borbi.
• Karakteristike: Veoma specifičan stil fokusiran na preživljavanje, izbegavanje sukoba i snalaženje u prirodi (poput paljenja vatre po vlažnom vremenu). Borbeni aspekt je poznat po tehnikama skakanja (Tobi-waza) i duplim blokovima i udarcima. Ratnici ove škole su nosili lagano oklopljene rukave kako bi se zaštitili tokom borbe.
• Specifična oružja i oprema:
  • Kamayari — koplje sa kukama sa strane, koje je prvobitno služilo za penjanje na brodove, a u borbi za uspešno pariranje, hvatanje i zarobljavanje protivnikovog mača.
  • Demon maske — nindže ove škole su ponekad nosile zastrašujuće maske demona (Oni) kako bi igrale na kartu sujeverja neprijatelja i izazvale strah. Iz ove tradicije potiče i udarac glavom pod nazivom Kikaku Ken ("Udarac demonskim rogom").

4. Etički Kodeks i Pravila Dōjō-a (Dōjō Kun)

U Bujinkanu, tehnika bez ispravnog srca i karaktera smatra se bezvrednom i opasnom. Zbog toga svaki učenik mora prihvatiti i živeti u skladu sa etičkim smernicama koje je postavio Toda Shinryūken Masamitsu (26. Sōke škole Togakure Ryū) u proleće 1890. godine.

Pet pravila Dōjō-a (Dōjō Kun - 道場訓)

Ova pravila su prenesena sa Tošicugua Takamacua na Masaakija Hatsumija u martu 1958. godine i danas vise na zidu svakog Bujinkan dōjō-a širom sveta:

1. Znači da je strpljenje na prvom mestu. (To know that Patience comes first).
2. Znači da put čoveka dolazi iz pravde. (To know that the path of man comes from justice).
3. Odbaciti pohlepu, lenjost i tvrdoglavost. (To renounce avarice, indolence, and obstinacy).
4. Prepoznati tugu i brigu kao prirodne i težiti nepokolebljivom srcu (Fudōshin). (To recognize sadness and worry as natural and to seek the immovable heart).
5. Ne skretati sa puta lojalnosti i bratske ljubavi, i prodirati uvek dublje u srce Budoa. (To not stray from the path of loyalty and brotherly love and to delve always deeper into the heart of Budo).

Opšte smernice za učešće u Bujinkanu

Prema zvaničnim pravilima izdatim od strane Bujinkan Hombu Dōjō-a u Japanu:

• Bujinkan je otvoren samo za one koji se slažu sa smernicama i pridržavaju ih se.
• Osobe sa kriminalnom prošlošću, mentalno nestabilne osobe i oni koji remete red i mir ne mogu biti članovi.
• Svi članovi moraju poštovati jedni druge, težiti ličnom usavršavanju i izbegavati kršenje društvenih normi i zakona.
• Učesnici preuzimaju ličnu odgovornost za sopstvenu bezbednost i eventualne povrede tokom treninga, oslobađajući organizaciju odgovornosti.

5. Fraze i Ritualni Protokol u Dōjō-u

Pravilno razumevanje tradicije i jezika pomaže nam da se fokusiramo i izrazimo poštovanje prema veštini, učitelju i partnerima sa kojima treniramo.

Shikin Haramitsu Daikōmyō (詞韻波羅密大光明)

Ova rečenica se izgovara na početku i na kraju svakog treninga, uz ritualni protokol pljeskanja i klanjanja. Njen bukvalan prevod je složen, ali nefiksno, životno značenje koje prenosi Hatsumi Sōke glasi:

"U svakom iskustvu (bilo ono dobro ili loše) krije se lekcija koju treba pronaći i koja nas vodi ka prosvetljenju."

• Shikin — harmonija koja potiče iz srca, sjedinjenje četiri elementa.
• Haramitsu — dostizanje "druge obale" mudrosti, strpljenje i istrajnost.
• Daikōmyō — velika božanska svetlost koja obasjava naš um i srce.

Protokol na početku i kraju treninga:

1. Instruktor i učenici sedaju u stav Seiza (tradicionalni sed na kolenima) okrenuti ka Kamizi / Shindenu (oltaru na prednjem zidu dōjō-a).
2. Instruktor tiho recituje stih:

   Chihayaburu, Kami no oshie wa, Tokoshie ni, Tadashiki kokoro, Mi o mamoruran. (Božanska i večna učenja daju nam ispravno srce koje štiti naše telo i duh).

3. Instruktor zatim izgovara: "Shikin Haramitsu Daikōmyō".
4. Svi učenici glasno ponavljaju frazu.
5. Svi zajedno pljesnu rukama dva puta, blago se poklone, pljesnu još jednom i ponovo se poklone. Ova ceremonija se izvodi u znak poštovanja prema duhu Bujinkana i precima borilačke tradicije.
6. Zatim se instruktor okreće prema učenicima. Na početku treninga kaže se: "Onegai Shimasu" (Molim Vas, vodite me/trenirajte sa mnom). Na kraju treninga, uz naklon, kaže se: "Dōmo Arigatō Gozaimashita" (Puno Vam hvala na učenju).

Vežbanjem u našem dōjō-u postajete deo tradicije koja traje duže od hiljadu godina. Kroz znoj, istrajnost i iskreno srce, koračamo putem istinskih ratnika.

Būfū Ikkan! (Neka vas borbeni vetar nosi kroz ceo život!)